Синоћ, 27. јуна 2025. године, плато испред Храма Христа Спаситеља оживио је дух нашег Завјета. Видовдански сабор „Наш завјет и нит која нас спаја“ окупио је заједно српска срца – у организацији Србског Сабрања Баштионик, а под покровитељством Града Бања Лука .
Вече је почело тихо, али снажно – гласовима Србских православних појаца који су у тишини вечери изговорили молитву „Оче наш“. И док су њихова уста појала, а душе трепериле, плато испред Храма Христа Спаситеља претворио се у свети храм Завјета, гдје се ријеч више не изговара, него живи. За њима, у строју звука и вјере, редали су се тонови древних појања, а потом – кораци.
На сцену су ступила дјеца. Не било каква дјеца – већ дјеца са Косова и Метохије. Чланови КУД-а „Манасије Цонић“ из Гњилана. Њихова ношња није била костим, већ наставак коријена. Њихови гласови нису био само пјесма, већ свједочење. Са сваким кораком осјетили смо како куца срце наше најдрагоцјеније земље. Косово и Метохија је било пред нама — у њиховим очима, у покрету, у поносу. Њихово присуство било је као дах самог Косова, осјетили смо му дамаре, препознали га као извор из којег се напајамо — не само истином, него смислом.
И онда, као да нам је требала ријеч – да све то именује, разумије и поведе даље – бесједила је Мира Лолић Мочевић. Њена ријеч није била говор, већ заклетва. „Нема предаје“, рекла је гласом који не дрхти. Српски народ то најбоље зна. Подсјетила нас је да је Косово и Метохија српско, не по папиру, већ по крштеницама, по гробовима предака, по светињама које стоје као живи стубови вјечности.
Док год памтимо, док год појемо и стојимо, нема предаје, поручила је, а у оку присутних засјала је и суза и искра.
Присутнима су се обратили и протојереј Драган Максимовић, те градоначелник Бањалуке, господин Драшко Станивуковић, као и предсједник Србског Сабрања Баштионик, Бојан Морача. Обједињени у једном, а то је да Завјет живи онда када ми живимо у духу истине, рада и личне одговорности — кад свако од нас сваког дана буде макар мало бољи него што је био јуче. То је наш начин борбе — радом, љубављу, вјером и памћењем.
Морача је уручио новчани прилог и поклон — икону Светог Платона Бањалучког — управо КУД-у „Манасије Цонић“, као знак подршке раду КУД-а, љубави, захвалности и трајне везе између Републике Српске и наше браће и сестара са Косова и Метохије.
А онда, као да је требало да се сва та дубина разлије у радост, на сцену ступају Сестре Сантрач и Бранка Зечевић. Њиховим пјесмама нисмо само пјевали – кроз њих смо и живјели. Смијали се, сјећали, уздизали.
На крају вечери, сви смо устали. Није било позива. Није било диригента. Само је кренуло – „Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена…“ и одјекивало је не само са усана, него изнутра. То није била пјесма – то је било обећање.
Ово није била само једна видовданска ноћ. Била је позив, опомена, охрабрење. Била је жива ријеч да нема предаје. Да Завјет живи. Да Косово није у прошлости, него у нама.
И да још има ко памти. Још има ко вјерује. Још има ко стоји.
Снимак цијелог концерта се налази на нашем Јутјуб каналу, а овдје остављамо линк:
