Први дан
Кренули смо из Бање Луке са осјећајем да не идемо само на пут, него на ходочашће. Косово и Метохија нису обична земља – то је простор гдје сваки камен носи своју причу, гдје вријеме тече другачије.
Први кораци водили су нас до домаћег прага – уз осмијех и топли доручак попадије, као благослов за дан пред нама.
Са Газиместана, гдје тишина и даље носи одјек боја и завјета, кренули смо пут Грачанице. Тамо нас је кустос повео кроз вијекове, а свака фреска, свака боја, као да је била жива и говорила својим тихим језиком.
У Драганцу смо осјетили радост сусрета – са пријатељима из Гњилана, у пјесми и игри, као да је све било једноставније и љепше.
Народне кухиње су нам подијелиле не само оброк, него и скромну, али дубоку лекцију о љубави и дијељењу.
Дан смо завршили у манастиру Сушици, а онда се повукли у Архангеле на починак. Све што смо видјели и доживјели било је као низ слика које се не бришу, него се уписују у душу.
Други и трећи дан
Кораци нас воде даље, од светиње до светиње, као низ бисера који су уткани у вријеме и простор Косова и Метохије.
У хладу манастира Светих Архангела започели смо ново поглавље пута. Призрен нас је дочекао у својој тишини, а јеромонах Исидор Јагодић, професор и домаћин, отворио нам је врата Српске православне богословије Светих Кирила и Методија. Тамо, гдје се школа и молитва стапају у једно, срели смо живи пламен будућности.
У Саборној цркви и Богородици Љевишкој, у Високим Дечанима и Пећкој Патријаршији, свако звоно и свака фреска говорили су нам да ово није само земља – ово је жива књига у којој је исписан идентитет једног народа. У Патријаршији нас је дочекала мати Мардарија, чија је благост у погледу била снажнија од сваке ријечи.
А онда Бањска – круна нашег боравка. Недјеља у тој светињи била је празник и у времену и у души. Присуствовали смо Светој Литургији и прослави Крсне славе, празника Рођења Пресвете Богородице. У свечаном сабрању, слави добротворне организације ЕУО Епархије рашко-призренске „Мајка девет Југовића“, осјетили смо ону радост која не познаје границе ни препреке – радост заједништва и вјере.
На повратку смо застали у Студеници и Жичи, двије светиње које су стубови наше вјере и историје. Као да су нас на крају пута благословиле, остављајући у нашим срцима печат и завјет.
Ово путовање није било само низ посјета – било је то ходочашће душе. Сваки корак, сваки сусрет, свака светиња уписала се у нас као трајна икона, подсјећајући нас ко смо и одакле смо.
