У суботу, 6. децембра, у препуној сали Куће Милановића у Бањој Луци, одржано је вече под називом „Завјет и(ли) Мегалополис?!”. Гост Баштионик био је проф. др Слободан Владушић, редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду, књижевник и један од водећих српских интелектуалаца данашњице.
У име домаћина, вече је отворио управник Куће Милановића, проф. др Душко Певуља, истакавши задовољство што Бања Лука, као највећи западни српски град, културом и духовношћу чува своју позицију.
У свом обраћању, професор Певуља се с великим поштовањем осврнуо и на рад организатора, нагласивши да Србско сабрање Баштионик својим дјеловањем доказује да и данас постоје људи и удружења који, мимо свих струја, предано и одговорно раде велике ствари за свој народ.
„Наше је опредјељење да са важним људима причамо важне приче у овом простору. Слободан Владушић је ангажовани интелектуалац у најбољем смислу те ријечи, човјек који својим радом доказује да књижевност није бјежање од стварности, већ начин да будемо присутнији у животу”, рекао је Певуља.
Шта је Мегалополис?
Током разговора, који је водио Богдан Убипариповић, Владушић је детаљно разложио појам Мегалополиса, не као урбанистичку одредницу, већ као стање духа и цивилизацијски тренутак у којем живимо. Објаснио је да Мегалополис поништава хуманизам, хришћанство и демократију, сводећи човјека искључиво на његову употребну вриједност и економску исплативост.
„Живот сваког човјека је неопозив. Ми се са великом радошћу можемо борити за сваки такав живот, без обзира на то колико коштају лијекови и колико нас кошта да тај живот постоји. У Мегалополису тога нема. Ако је ваш улог већи од вашег исхода, ви немате разлога да више постојите у Мегалополису”, истакао је Владушић, упозоравајући на опасности „постхуманизма” гдје се људско биће вреднује мање од вјештачке интелигенције или профита.
Завјет као вертикала смисла
Насупрот таквом свијету отуђености и површности, Владушић поставља појам Завјета. Завјет није само историјско сјећање, већ жива сила која нас повезује са прецима и даје нам снагу да чинимо подвиге који нису „корисни” у тржишном смислу, али су суштински важни за очување људског достојанства.
Као примјер таквог завјетног дјеловања у савременом добу, наведен је херојски чин Драгана Цигана, човјека који је у Италији жртвовао свој живот да би спасао двоје дјеце из узбурканог мора, иако сам није знао да плива.
„Боље нама смрт у подвигу, него живот у стиду”, цитирао је Богдан Убипариповић ријечи патријарха Данила Трећег, наглашавајући да је управо та спремност на жртву оно што нас чини људима и што Мегалополис не може да разумије нити да побиједи.
Дигитални кавез и моћ књижевности
Говорећи о утицају технологије, Владушић је упозорио на „допаминску културу” друштвених мрежа која нам одвлачи пажњу и затвара нас у коморе истомишљеника, стварајући привид дружења док смо заправо усамљенији него икад. Насупрот томе, истакао је важност живе ријечи, књижевности и образовања које не служи само преносу информација, већ изградњи личности.
На крају вечери, присутнима се обратио у име Баштионика, Предраг Адамовић, захваливши професору Владушићу на доласку и ријечима које буде и опомињу. Адамовић је домаћину у Кући Милановића, професору Певуљи уручио пригодан дар, мапу задужбина манастира Косова и Метохије, као симбол заједничке борбе за очување идентитета и духовне баштине.
Ово вече у Кући Милановића још једном је потврдило да постоји жива потреба нашег народа за дубоким, смисленим разговором и да је Завјет она тачка ослонца која нас држи на окупу, без обзира на изазове времена у којем живимо.
