Помен у Челебићу и одлазак на јаму Бикушу

Успостављањем Независне Државе Хрватске формиране су усташке кољачке сатније – састављене од обичног сељака до оних искуснијих у борби.

Данима и мјесецима унапријед су знали за јаме безданке, вртаче, а копали су и огромне раке (данас су то хумке гдје мученици чекају). Чекају нас потомке, да им кости достојно извадимо, умијемо, сахранимо.

 

Тог врелог љета између Огњене Марије и Светог Илије, како то само крволочне звијери знају – водили су своје комшије Србе у смрт. 

Прво су убили најугледније Србе да не би којим случајем подигли устанак.

Наш народ знајући да ником зла није начинио, није ни слутио да ће га тог крвавог љета клати први комшија, који је са њим до јуче погачу дијелио. 

За неколико дана у ливањском крају убијено је преко 1600 Срба!

Комшије хрвати нису бирали – од нејачи до најстаријег, клали су редом.

 

Ове године смо, а даће Бог и наредних, са браћом и сестрама у Христу, на мјесту званом Барјак у селу Челебићу близу Ливна гдје је закопано преко 300 убијених Срба – присуствовали Светој Литургији и парастосу.

 

 

Свету Литургију и парастос служио је парох ливањски отац Предраг Црепуља.

 

 

Недалеко од Барјака налазе се остаци старе школе, сакривени од пузавица, шибља. Стару сеоску школу као да је стид несреће која се одиграла у њој. 

Жене и дјевојке су у сеоској школи силовали, мучили, везали им дуге плетенице за дрвећа, клали. Дјевојачке косе су дуго времена послије хрватског пира остале на гранама као свједоци комшијског безумља.
Био је то велики покољ.

 

 

Подно планине Старетине, неколико километара изнад села Челебића, постоји јама Бикуша у којој и дан данас, послије 80 година, леже мошти Ливањских мученика. Далеко од било каквог пута, дубоко у шуми, забетонираног отвора, сакривена од погледа, чека да потомци дођу, прислуже свијеће, очитају молитву.

Бикуша је једна од три јаме безданке у кругу од сто-двјеста метара, на висоравни сјеверно од Челебића.

 

 

Имали смо част да ходимо мученичким стазама дужине око три километра, по највећој жеги, гдје се трње и грање увијају око ногу и шибају по лицу. Шибље, граб, висока трава и плави котрљан заклонили су пут до јаме.

 

 

На сваком кораку црвена табла са знаком „МИНЕ“!

 

 

Бункери и остаци експлозивних средстава и данас свједоче о линији разграничења између Српске и усташке војске у протеклом отаџбинским рату.

 

 

 

Ни то нас није поколебало да уз Божију помоћ дођемо до јаме и изнесемо Часни Крст који смо поставили над самом јамом.

Слава Богу има још потомака који памте пут до ње.

 

 

Природа око нас величанствена, оставља без даха и увијек се некако помисли како се у тој љепоти могао десити тако страшан злочин. 

 

 

У том земаљском рају постоји јама која је гутала, прождирала невине Србе.

Повезани жицом, ишли су један иза другог и знали су да их чека смрт. Тих јулских дана 1941. љета Господњег у јаму Бикушу бачено је 130 Срба, а међу њима је било и дјеце.

Из јаме Бикуша спашено је троје дјеце – Мара Црногорац, Мићо и Анђа Ерцег.
Над јамом је 70-их година подигнут споменик са плочом на којој пише:

„На овом мјесту 1941. године су усташе, издајници хрватског народа и слуге фашистичког окупатора на звјерски начин живе бацили у јаму или убили 150 невиних људи, жена и дјеце из Челебића, Бојмуната и Радановаца.“

Отвор јаме је тада и забетониран.

 

Недалеко од Бикуше налази се и јама Голубњача у коју су такође бацани Срби.

 

 

Данас послије толико година, Ливањско поље је скоро па пусто, а нека огњишта заувијек угашена. Чују се зрикавци, мирис дивљег цвијећа и тишина. Да, чује се тишина!

 

 

 

 

 

Посјетили смо и цркву Успења Пресвете Богородице у србском селу Губину и свједочили скоро опустјелом селу макадамских путева.

 

 

Остатке основне школе у Челебићу, јаму Бикушу и Голубњачу смо посјетили уз помоћ браће из удружења Огњена Марија Ливањска којима се најискреније захваљујемо на пажњи и гостопримству.

 

Мученици наши, молите Господа за нас грешне потомке, који заборављају на страшна злодјела која су почињена над Вама.

 

1.8.2021. љ. Господњег

 

 

Фото:
– Сандра Благић
– Страхиња Стојаковић
– СРНА