Двадесетак Срба из Бањалуке, окупљени у вјери и братској љубави, претпрошлог су викенда посјетили сјевер Косова и Метохије и заједно са својом браћом бдјели на барикадама, дјелом показујући да су Срби у Републици Српској уз Србе на Косову и Метохији.
Знају Срби западно од Дрине шта је то туђински јарам, окупаторска чизма, збјег, осјећај напуштености и стрепње за сутра. Знају и шта је борба за своје огњиште, за безбједну будућност своје дјеце, авакумовска борба коју Срби воде од памтивијека, за Крст Часни и Слободу Златну. Зато и саосјећају тако снажно са патњама Срба и на Косову и Метохији, па су се масовно одазивали позивима за прикупљања помоћи за своју браћу у бројним акцијама у којима је учествовао народ цијеле Републике Српске.
Овај пут нисмо носили никакву материјалну помоћ, рекоше нам: „Имамо свега, само дођите, то је сад највећа помоћ“.
Послије јутарњег Богослужења и Молебана за српски народ на Косову и Метохији одржаног у Храму Христа Спаситеља, кренули смо из Бањалуке пут Косова и Метохије.
За већину од нас ово је био трећи – четврти одлазак на Косово и Метохију и како рече један од нас: „Ко једном дође на Косово и одстоји бар једну Литургију, добиће снагу Лазара и Милоша, добиће заувијек Косово у срцу и увијек ће му се враћати“.
Зато и јесмо одмах послије краћег окрепљења кренули у обилазак браће и сестара на барикадама.
И гдје год да смо дошли- од Рудара, Косовске Митровице, Лепосавића, Зупча, до Зубиног Потока, Брњака и Јариња, дочекивали су нас добродошлицом, сузом у оку, радошћу, аплаузима. Највеће одушевљење изазвали смо организованим доласком до моста у Косовској Митровици, у колони, са транспарентом на којем је писало „Од Косова до
Путина буди Србин уз Србина“, у потпису – Бањалука, Република Српска.
„Хвала вам драга браћо, хвала што нас нисте заборавили, што нам дођосте да подијелимо ову нашу муку“, кроз сузе нам говори средовјечни домаћин на барикади у Јарињу, гдје смо и провели цијелу ноћ.
Нама непријатно, ми остајемо само двије ноћи, а они су овдје мјесецима. Наш домаћин као да осјети нашу нелагоду па настави: „Видите горе, на брду, оно је моја кућа, мој воћњак, ви га не можете вољети више од мене. Ако га ја не браним, ако ја нисам на првој линији, ни Русија нас спасити не може. Вама хвала што сте вечерас са нама. Ето, послаћемо десетак
наших кућама, да се наспавају, одморе мало…и тиме сте нам много помогли, а ми остајемо овдје, доћиће можда још неко да нас обиђе, мало одмијени…има ваљда још Срба међу Србима“.
А ноћ хладна, јесења, киша пада цијели дан и вече, одасвуд само магла и тамне сјенке.
Београд далеко, Скупштина, Влада и Предсједник заузети неким другим пословима негдје између Брисела, Приштине и Вашингтона.
Срба међу Србима још има, док смо ми одлазили, на Јариње је дошла група момака из Херцеговине.
Има још у Србаља јунака, а најбољи од њих су ови, који упркос свему живе на Косову и Метохији. Каква је то воља, каква снага и ријешеност у тим људима, то без Христа бити не може. Мјесецима на барикадама, десетак година у неизвјесности и опрезу, читав живот у борби, на страшном мјесту, а они остају и опстају. То се само са Христом може. Силан је то народ, ови људи, дјеца Светог Саве, Милоша и Лазара. Својим су се останком на Косову и Метохији уписали у ону вјечну, славну, небеску Србију.
А ми, како ћемо и куда?
Само је један одговор увијек био и биће:
БУДИ СРБИН УЗ СРБИНА, НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ БРАТЕ!
