Србско сабрање „Баштионик” поводом десет година свог постојања и рада објавило је своју прву књигу, и то о злочину над Србима код Бање Луке 1942. Аутори књиге су проф. др Горан Латиновић и др Никола Ожеговић, виши асистент, са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци. Књига „Хрватски злочин над Србима у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике код Бање Луке 7. фебруара 1942” бави се једним од најбруталнијих злочина у оквиру Геноцида над Србима у НДХ и најтрагичнијим догађајем у историји Бање Луке.
Аутори су користили изворе из чак осам архива, као и релевантну литературу, да би реконструисали фебруарски злочин 1942. Они су закључили да је руководство Независне Државе Хрватске намјеравало да Бања Лука буде престоница хрватске државе или да бар дио државних институција буде смјештен у њој. С обзиром на национални састав становништва Босанске Крајине и Бање Луке, као њеног регионалног средишта, хрватске власти већ су од априла 1941. започеле насиље над Србима, које је попримило сва обиљежја геноцида, што је било сасвим у складу са званичном хрватском политиком о уништењу Срба на читавој територији НДХ. Напросто, требало је промијенити демографску структуру становништва Бање Луке и њене околине.
Кључну улогу у планирању и спровођењу политике истребљења Срба у Бањој Луци и Босанској Крајини током прољећа и љета 1941. имао је усташки стожерник Виктор Гутић, најмоћнији представник власти НДХ на том подручју. Такође, злочини над Србима имали су отворену или прећутну сагласност Римокатоличке цркве, чији су представници у Бањој Луци и Босанској Крајини давали пуну подршку Геноциду над Србима у НДХ. Злочин над Србима у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике 7. фебруара 1942. био је озбиљно припремљен, превасходно од Хрвата из Бање Луке и околине, а спроведен је захваљујући подршци хрватског поглавника Анте Павелића, који је у ту сврху из Загреба послао своју елитну војну јединицу, чији су припадници били из Херцеговине. Ипак, двије централне личности у бањолучкој „Вартоломејској ноћи” 1942, били су Виктор Гутић и Мирослав Филиповић – фра Томислав. Док је за Гутића тај злочин био „круна” његове цјелокупне политике од априла 1941, дотле је за Филиповића то био тек почетак, „одскочна даска” у његовој злочиначкој каријери, која је врхунац достигла током његовог боравка и командовања у систему логора Јасеновац.
Посебност злочина у селима код Бање Луке свакако је и у чињеници да су људи у тако великом броју убијени хладним оружјем: сјекирама, крамповима, ножевима, бајонетима, вилама, цјепаницама и другим оштрим и тупим предметима, а неки су и живи спаљени. Чињеница да је планирани злочин био строго чувана тајна и да је био добро припремљен, да су Срби били изненађени, јер као лојални становници нису давали никаквог повода за насиље над њима, нити су га очекивали, утицала је на то да, са изузетком једног усамљеног случаја, Срби не пруже никакав отпор током читавог 7. фебруара 1942. Ипак, након што је злочин доспио у јавност, један број Срба са подручја Бање Луке придружио се српским устаницима и њиховој оружаној борби.
На основу разних извјештаја и свједочења, може се закључити да су усташе 7. фебруара 1942. убиле око 2.370 Срба у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике код Бање Луке, премда је именом и презименом идентификовано 2.315 људи: 1.363 из Дракулића, 257 из Шарговца, 679 из Мотика, као и 16 рудара који нису били из тих села (петорица из Павловца, четворица из Бистрице, четворица из Чокора и тројица из Пискавице). Треба посебно нагласити да је током злочина убијено 551 дијете. Међу њима, једанаестеро дјеце рођено је 1942, 45 дјеце рођено је 1941, 82 дјеце рођено је 1940. итд. Поједине жене и дјевојчице биле су силоване, а потом убијене.
Током Другог свјетског рата (1941‒1945) усташе су починиле велики број масовних злочина над Србима, како у логорским системима које је Независна Држава Хрватска основала и водила, тако и на стратиштима изван њих. По броју убијених Срба издвајају се сљедећа подручја: Гаравице код Бихаћа (1941), Шушњар код Санског Моста (1941), Пребиловци код Чапљине (1941) и Стари Брод код Вишеграда, односно Рогатице (1942). Ипак, ни на једном стратишту у НДХније убијено толико Срба у само једном дану као у селима Дракулић, Шарговац и Мотике и руднику Раковац код Бање Луке 7. фебруара 1942, чији су становници били потпуно лојални хрватској држави и нису дали никаквог повода да злочин буде почињен над њима. Изузетак могу да чине велики системи за уништавање Срба, попут логора Госпић ‒ Јадовно ‒ Паг (1941) и Јасеновац (1941‒1945), гдје је, с обзиром на вријеме њиховог постојања и укупан број жртава, сасвим могуће да је број људи убијених у једном дану и премашивао број убијених у бањoлучкој „Вартоломејској ноћи”.
Књига „Хрватски злочин над Србима у руднику Раковац и селима Дракулић, Шарговац и Мотике код Бање Луке 7. фебруара 1942” пета је књига проф. др Горана Латиновића и друга књига др Николе Ожеговића.
Рецензенти књиге су академик проф. др Никола Б. Поповић и проф. др Милош Ковић.
