НА СТОТИНУПЕТУ ГОДИШЊИЦУ ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА
Наши преци су смјели и умјели
Народно вијеће у Бањалуци је, једногласном одлуком свих осамнаест чланова (седам Срба, шест Хрвата и пет муслимана), 27. новембра 1918. године прогласило директно сједињење са Краљевином Србијом.
Одлуку о уједињењу, исти дан, донијела су и Народна вијећа из срезова Босански Нови, Босанска Градишка, Тешањ, Босанска Крупа, Прњавор, Приједор, Зворник, Босанска Дубица и Сански Мост.
Дан касније уједињење са Краљевином Србијом прогласили су: Бијељина, Кулен-Вакуф, Кључ, Грачаница, Гацко, Јајце, Маглај, Теслић, Босански Шамац, Вишеград, Гламоч, Босански Петровац и Босанска Костајница, а неколико дана касниоје и Варцар Вакуф, Јабланица, Житомислић, Власеница, Требиње и Фоча.
Велика Народна скупштина Војводине 25.11, а Велика Народна скупштина српског народа у Црној Гори 26.11. доносе Одлуку о уједињењу односно прикључењу Краљевини Србији.
Тако се крајем новембра прије стотинупет година десио својеврсни „референдум“, потврда народне воље тадашњег покољења, али и остварење вијековног идеала и сна сваког слободумног Србина – сви Срби у једној држави.
Не смијемо заборавити да је Република Српска дио тог сна, стотинама година плаћаног крвљу и животима најбољих српских синова који су са турског коца и аустријског конопца, неустрашиво клицали Србији, слободи и уједињењу.
Република Српска је гарант да и данашње генерације, упркос бројним искушењима, стоје иза Одлуке о уједињењу коју су донијели наши прађедови прије стотинупет година.
Нека Кочићеве ријечи: „Мени је најсветије било, јест и биће ослобођење моје отаџбине и уједињење раскомаданог српства.“, буду и наш завјет.
Памтимо овај датум!
Покољењу које смије и умије, Бог ће дати снаге.
