Оно најбоље налази се у нама самима. Увијек и свуда док смо живи треба да се трудимо да остављамо свој траг. Траг доброте и љубави.
Ово је писмо Мирослава Петровића који стипендира двоје дјеце на Косову и Метохији. Овако он на дјелу показује како се оставља траг доброте и љубави!
„Изиђе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га, А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и удави га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује нека чује…“
(Јеванђеље по Луки, 8:5-8)
Имао господар двојицу слуга који су служили на два различита мјеста и никад се нису срели. Пошаље их господар да оду да обаве неки посао и то на исто мјесто и у исто вријеме. Након што су се срели и испоставило се да служе истом господару, постали су велики пријатељи. Остали су у увјерењу да је њихов сусрет био случајност. Само је Господар знао да није.
Тако и мој сусрет са Баштиоником, иако наизглед случајност, тешко да је то био.
Те неке, сад већ давне 2019. вратила се дјеца једне вечери кући и питам их гдје су били кад су тако расположени. Рекли су ми да су „били на турниру, играли човице“. Питам их зар нису прерасли такве игрице, а они кажу да је у питању хуманитарна акција у организацији Баштионика за прикупљање помоћи за дјецу на Косову и Метохији. Драго ми би да постоји још неко коме је Косово и Метохија у срцу као и мени и питам шта је то Баштионик и како прикупљају помоћ. Објасне они мени укратко оно што знају и помену, онако успут, да њих двоје већ пар година уплаћују нека симболична средства у Баштионикову „Задужбину за Косово и Метохију“. Од својих џепараца, наравно. Питам их има ли неки „конкретнији“ начин да се помогне, а они кажу да мисле да је Баштионик покренуо „неку акцију стипендирања дјеце у Ораховцу“, те да мисле да је чак у питању опстанак средње школе.
„Е, то ми се баш свиђа“,рекох, „хајде видите има ли неко дијете које је уписало први разред, а да му треба стипендија. Ако има, стипендираћемо га наредне 4 године, до завршетка школовања.“ Испоставило се да има. И тако је кренуло.
„У питању је четворочлана породица из Хоче“, рекоше ми у Баштионику, „Тешко живе. Двоје дјеце су средњошколци, мајка је домаћица, а отац је тешко болестан. Тренутно је на лијечењу у Србији. Мирослав је кренуо у 1. разред и нема стипендију.“
„Од данас има“, рекао сам. Била је то школска 2019 – 2020. година. Мирослав је добио стипендију и, нажалост, неколико мјесеци касније изгубио оца. Помогли смо му да га сахрани. Онако како смо једино и могли, с обзиром на стотине километара који нас дијеле.
Те 2019-2020. било нас је пар који смо уплаћивали средства за стипендије. Следеће године, нажалост, још мање. Прецизније речено, остао сам само ја.
А онда, у љето 2021. кренули смо пут Косова и Метохије. Био сам гост код Мирослава и његове породице. Дивни људи. Простодушни. Неизмјерно захвални. У том моменту Мирослав је већ завршио 2. разред, његова сестра Љубица завршила је средњу школу. Питам је шта ће даље, рекла ми је да планира уписати факултет у Косовској Митровици. Кажем да бисмо јој радо помогли, на исти начин на који већ помажемо Мирославу, ако јој то нешто значи. Каже да би, наравно, значило, али „срамота је“. Наш одговор знате. Тада смо осигурали да Баштионик обезбиједи и другу стипендију за 2021 – 2022. годину.
Грачаница, Ново Брдо… Баштионик је обезбиједио помоћ породици Милић. Четворочлана породица. Отац болестан. Мајка исто тако. Док Баштионик прегледа радове на кући који су финансирани из „Задужбине“, ја сам у дворишту. Разговарам са дјевојчицом Даницом. Каже да ће убрзо напунити 10 година и да је завршила 4. разред. Наравно, одличан је ђак и има све петице. Фотографишем се са њом и њеним петогодишњим братом Андријом и размјењујемо бројеве телефона да јој могу послати фотографије. На растанку, да нико не види, дајем јој 20 еура и предлажем јој да оде са братом на колаче. Мислио сам да ће то остати међу нама. Погријешио сам. Оног момента када сам јој дао новчаницу, погледала ју је у невјерици, а онда изашла и пред свим присутним, држећи новчаницу високо подигнуту, почела дословно да скаче, узвикујући „тата, тата, види шта сам добила…“ Мислим да сам тек тада, вјероватно по први пут у животу, схватио шта значи оно „наше мало неком је пуно“. Послао сам Даници нашу заједничку фотографију и остали смо у контакту. Сјетио сам се њеног рођендана и упитао „треба ли јој нешто, има ли какву жељу везано за поклон“. Имала је, као и свако друго дијете, жеље су присутне. Само, оно што је она жељела било је несвакидашње – жељела је нове књиге за 5. разред. Рече да никад још није имала нове књиге. Кажу да „ко хоће – нађе начин, ко неће – нађе разлог“. Ми смо нашли начин и Даница је добила књиге, али не само књиге. Била је то већ трећа сигурна стипендија Баштионика за 2021 – 2022. годину.
Са Косова и Метохије сам се вратио пун утисака. Нисам могао, али ни желио да их кријем. „И ја бих желио да помогнем једном дјетету, ако их има још којима треба“, каже ми пријатељ. „Наравно да има, али ти си Хрват, католик. Ово организује срско православно удружење, а помоћ је за Србе на Косову и Метохији“, покушао сам, кроз шалу, да му појасним. „Онда ћу ја давати новац теби, а знам да ћеш ти дати коме хоћеш“, био је његов одговор. Прослиједио сам новац Баштионику знајући да Баштионик зна коме треба. Била је то четврта сигурна стипендија за 2021 – 2022. годину.
Мирослав је завршио средњу школу и запослио се. Љубица студира, трећа је година и одличан је студент. Даница је 7. разред и одличан је ученик.
Ове године стипендирам „само“ двоје дјеце. Али неки други добри људи су се побринули да у овој 2023 – 2024. школској години сваког мјесеца измаме сада већ више од 50 осмијеха код више од педесеторо дјеце. Не осмијеха само због тога што су добили по 50 еура који им, вјерујте ми на ријеч, пуно значе, него више зато што знају да нису заборављени и да негдје неко, без икаквог посебног разлога или интереса, мисли на њих и помаже им.
Не знам колико је тачно у протеклих 5 година дјеце стипендирано, нити колико је сваке од школских година био стипендираних. Оно што знам је да је сјеме посијано и да га је све више које „паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род.“ Важно је да сијач не престане да ради и да сјеме настави да пада. А ми, шта ми да радимо? Прије свега, угледајмо се на земљу која не оптужује ни сјеме ни сијача него доноси плод. И будимо сви сијачи! И сијмо! Јер оно што је посијано жели да клија. И, ако би Бог дао, и проклијаће. А Бог ће дати. Будимо у то увјерени. Ако неће на Косову, гдје онда хоће!
Зато, помозимо њима да бисмо помогли себи. Стекнимо себи благо тамо гдје рђа и мољац немају приступа, јер помажући њих, можда спасавамо себе.
„Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“
(Јеванђеље по Матеју, 25:40)
Христос васкрсе!
