НИЈЕ СВЕЈЕДНО!
ЛАЖУ КАД КАЖУ ДА ЈЕ СВЕЈЕДНО. НИЈЕ СВЕЈЕДНО, СРБИНЕ ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ!
У покушају да се србском народу подсијеку историјски коријени и да се он уклони са свјетске сцене народа, ћирилица је била прва на удару.
Многи освајачи и окупатори су у различитом епохама покушавали да забране употребу ћирилице. Да је свеједно бар би нам једном забранили латиницу.
Али није свеједно!
МАЛА ИСТОРИЈА ЗАБРАНА ЋИРИЛИЦЕ
Законску одредбу против ћирилице још у Аустро-Угарској прво је донијела Марија Терезија.
Тада је бечки двор издао наредбу да се у србским школама уведе искључиво латиница. Царица Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила Православна црква и србски народ. Одмах послије ње и цар Фрањо Јосип I је донио сличну уредбу али је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.
У вријеме Првог свјетског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији, од 1915. године од стране Аустро-Угарских власти. Но, Хрватима је било дуго чекати до 1915. па су у више наврата (1880., 1903.) забрањивали употребу ћирилице. Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донио одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада”. Како тада тако и сада.
У Другом свјетском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донио усташки режим. У Загребу је 21. априла 1941. године објављена „Законска одредба о забрани ћирилице”, потписана од стране Анте Павелића.
Србски и хрватски лингвисти и културни радници донијели су 10. децембра 1954. године Новосадски књижевни договор у коме је, у трећој тачки Закључака, стајало да су „латиница и ћирилица равноправни”. Међутим, иако се у свим републикама СФРЈ учила и ћирилица, у пракси су само Срби користили оба писма, док су Хрвати и Муслимани користили само латиницу. Десетак година касније на дјело су ступиле посљедице Новосадског договора. Прво су декретом Комунистичке партије све ћирличне писаће машине замијењене латиничним, а затим је услиједило потискивање ћирилице- гдје год је она била присутна замијењена је латиницом. Имуни су остали само надгробни споменици на Православним гробљима и Српска Православна црква.
Колика је равноправност писама била у СФРЈ сјетиће се они који памте ознаке ПТТ, ЈНА, ЈАТ, аутомобилске регистарске ознаке… све је од шездесетих година било на латиници. Било је то вријеме равноправности у којем се за употребу ћирилице добијала етикета великосрбског националисте.
И тако, под паролом свеједно је, Срби уз Курде посташе једини народ на кугли земаљској који има два писма. Да ли и Србе чека судбина Курда који су осакаћени милионским геноцидом, данас постали народ без државе? Ако и даље вјерујемо да је свеједно онда смо засигурно на добром путу да и ми то постанемо.
Идући даље у историју, увидјећемо да борба против ћирилице траје од једанаестог вијека, заправо почиње убрзо послије отпадије римокатолика од Хришћанске цркве. Изворни носилац те борбе јесте Ватикан. Ватикан, јер схвата да је ћирилица кинески зид за ширење римокатолицизма на исток и да у свом никад завршеном „крсташком рату“ прво мора да уништи ћирилицу па затим србски језик и Православну вјеру.
Треба ли то доказивати и набрајати све прогоне, насиља, погроме и злочине над Србима иза којих стоји Ватикан?
Зато није свеједно!
Када би двоазбучност била привилегија и културно богатство, баш би поред Америке допала нама Србима. Узели би је и Хрвати себи, да је то за кићење и хвалу нације.
Латиница је кукавичије јаје у србском гнијезду, а прича о двоазбучности србског језика лаж и прва фаза која води одбацивању ћирилице и постепеном али трајном и коначном успостављању латинице.
Само је ћирилица србско национално писмо, темељ србске националне културе и духовности. Ћирилица је више од знаковног израза, она у себи носи сву мекоту, топлину и љубав охристовљене и оправослављене словенске душе па се зато с правом може назвати и Светом ћирилицом. А света је јер су је створили светитељи, свети Ћирило и Методије, освећена употребом у литургичком животу цркве, у мученичком страдању Светог Петра Зимоњића митрополита Дабробосанског којег убише усташе јер је одбио да промијени ћириличне печате.
Данас и поред одмаклог процеса латинизације, за ћирилицу се везују сви они који су свјесни своје србске припадности, свог поријекла, свог отачаства.
Не може се бити Србином, а користити писмо које се зове латиница. То је исто као крстити се шаком, а говорити да си Православан. Латиница је одраз западне, римокатоличко-протестантске културе хладног рационализма усмјереног само ка освајању и владању над другима, ка материјалном и формалном, за разлику од ћирилице која је писмо културе усмјеране ка духовном, ка вишим, тананијим сферама и суштинском смислу.
ЗАТО СРБИНЕ, НЕ ВЈЕРУЈ ИМ, НИЈЕ СВЕЈЕДНО!
Писање латиницом представља одступање од србске националне самосвијести, одрицање од предачког предања, од Православне вјере, а као посљедицу има губитак идентитета, колективну амнезију и расцјеп у души србског човјека и народа. Једном ријечју суноврат у провалију.
Просудите сами колико је реална сљедећа ситуација: Родиш се као Србин, научиш од своје матере матерњи, србски језик и србске обичаје, читаш србску историју и о србским јунацима у србским народним пјесмама, бориш се за србску државу, дижеш србско позориште, академију и универзитет, живиш и умиреш за Србство, васпитаваш своју дјецу у србском духу, одупиреш се свакој напасти туђина и насилника, трпиш гоњења, сиротињу, глад и сваку биједу јер хоћеш да останеш Србин. Радиш тако свој посао и једног дана се пробудиш и имаш шта видјети- више ниси Србин већ си постао босанац са великим б. Неко је преко ноћи рекао да је све твоје, некад србско, од данас босанско. И ти се чудиш, буниш, ал’ џаба, касно, готов си, босанац и то ти је.
Е то нас чека, ако им будемо вјеровали да је свеједно.
И по хиљадити пут: НИЈЕ СВЕЈЕДНО!
И зато по ријечима Светог владике Николаја Велимировића: „Не, ако Бога знате, господо србска, ако сте и учени будите паметни“.
Чувајмо ћирилицу- у вијековима прошлим, она је сачувала нас.
Сачуваће нас опет, као брижна мајка своју дјецу, као добри отац свог блудног сина, само јој се вратимо.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ СРБИНЕ, НИЈЕ СВЕЈЕДНО!