„Кад се молимо за пострадале у Јасеновцу, не молимо се да Бог опрости њима, него да њиховим молитвама Бог опрости нама.” (Патријарх Павле)

Постоје мјеста на којима се не говори гласно. Ту су ријечи сувишне. Тежина историје и дубина бола надвладавају свако земаљско оглашавање. На тим светим стазама говоре само молитва, тиховање, вјечно сјећање и култура памћења.

На празник Светих новомученика јасеновачких (13. септембра), чланови Србског сабрања Баштионик походили су свето јасеновачко стратиште, одајући дужну и немерљиву пошту стотинама хиљада невино пострадалих српских мученика.

Осим молитвеног сабрања у самом Јасеновцу, нашу другу групу чланова пут је одвео и у храм у Међувођу код Козарске Дубице,

гдје је свечано и молитвено прослављена храмовна слава.

Повод за ово сабрање био је и више него посебан. У Међувођу смо свечано придарили икону Светих новомученика јасеновачких. Ова светописана икона сада краси мјесто изнад улазних врата храма. Дочекаће сваког вјерника као трајни свједок и знак молитвеног сјећања, бдења и наше дубоке благодарности према мученицима који су својим страдањем задобили Царство Небеско.

Још један посебан благослов за све присутне било је освештање темеља будућег парохијског дома.

На тим новоподигнутим темељима освештан је и посебан, дубоко симболичан дрвени крст. Епархијска добротворна организација „Мајка девет Југовића“ из намучене али пркосне Грачанице придарила га је са јасном жељом и Завјетом, да буде посвећен управо јасеновачким новомученицима. Овај крст од данас остаје трајно у Храму Светих новомученика јасеновачких. Остаје као нераскидива духовна веза нашег народа са Косова и Метохије и из Републике Српске. Остаје као снажно свједочанство нашег заједничког памћења, заједничке вјере и истог духовног коријена.

У повратку, група чланова Баштионика посјетила је манастир Моштаницу. Том приликом разговарали су са игуманом Сергијем Антићем. У срдачном разговору и духовном окрјепљењу заокружили су ово молитвено путовање.

Из Међувођа и Јасеновца данас носимo тиху и неизбрисиву опомену, али и снажну, непоколебљиву вјеру.

Истина је једна и вјечна. Док год пажљиво памтимо своје жртве, док обнављамо своје светиње и чувамо свој језик и писмо, ми постојимо, трајемо и свједочимо да нас ничија сила није могла, нити може избрисати са ових вјечних огњишта.

„Крв мученика је сјеме за нове хришћане. Њихова жртва није спречила живота, него га је кроз крст посветила за вјечност.”  (Св. Јустин Ћелијски)