Наше удружење је добило писмо професора Милоша Ковића које преносимо у цијелости:
Дирнут сам пажњом и подршком студената и младих људи Републике Српске. Они су све сами организовали и позвали професора коме је забрањено да им се обрати у амфитеатру, да одржи јавно предавање пред публиком у петнаест градова.
Рекао сам да они који забрањују слободу мисли и говора никада у историји нису били победници. То је увек знак слабости и беспомоћности. И ово што се догодило видим као знак ситне пакости „политичког Сарајева“, јер се дијалог, размена и кретање идеја не могу спречити.
Посао историчара је да трага за истином и зато он не сме да се обазире на било какве притиске, нити на амбиције судских трибунала и безбедносних агенција да пишу историју српског народа.
Истина се не може зауставити. Може се привремено сакрити, али ће она нас крају увек доћи по своје.
И даље не знам у чему је моје огрешење о законе БиХ. Зато се, слично главном
јунаку Кафкиног „Процеса“, преиспитујем и размишљам, наравно у полушали, о томе шта сам то рекао и шта је то у српској историји, о којој сам говорио, толико спорно. Можда идеје завета, ослобођења и уједињења које сматрам носећим у историји Срба, и о којима сам ове године беседио на Светосавској свечаности у Приједору, потом у Бањој Луци и Брчком?
Или је спорно то што често говорим о три геноцида које је у 20. веку претрпео српски народ? Или то што, иако данас у БиХ живе људи различитих припадности и идентитета, не могу да прећутим да се оне, током највећег дела своје историје, сматрају и
српским земљама?
Човек може да промени много тога, па и свој идентитет, али не може да промени прошлост. То му, једноставно, није дато. Жао ми је ако сам сведочећи истину, онако како је ја видим, повредио танана осећања полицијских службеника у Сарајеву. Разумем да они морају да раде свој посао. Али и ја морам да поштујем свој позив.
Милош Ковић