Неформално удружење родољуба „Буди Србин уз Србина“ из Бањалуке, по други пут је посјетило Косово и Метохију, најсветију и најнапаћенију србску земљу. У добротворној акцији која је организована између наших путовања, прикупљена су скромна новчана средства помоћу којих су обезбијеђене одређене количине хране, свакако посне јер смо нашу Свету земљу походили у вријеме Божићног поста.
Имајући у виду хладне ноћи ибарске долине и даноноћна дежурства по вјетру, киши и снијегу, вриједне руке Србкиња домаћица исплеле су неколико десетина пари приглавака, а честити србски домаћини испекли најбољу крајишку шљивовицу и лозовачу за браћу и сестре на барикадама. Вриједније од саме помоћи, како нам рекоше, је то што смо им опет дошли како смо и обећали, а својим примјером показали како је Србин уз Србина јачи од сваке невоље и неправде.
Наш други долазак под мотом и именом групе, „Буди Србин уз Србина“, искористили смо и да посјетимо браћу и сестре јужно од Ибра, у Грачаници, који су због тензија на сјеверу Косова и Метохије стављени у други план. У борби против заборава, наш долазак и посјета су побиједили. Скромну новчану помоћ уручили смо породици Јоцић која је крајем новембра доживјела породичну трагедију.
Новчана средства смо уручили и удружењу „Мајка девет Југовића“ које сваким даном бди над народним кухињама и храни на стотине гладних србских уста широм Косова и Метохије.
Један од задатака који смо себи поставили пред полазак из Бањалуке био је да пронађемо човјека кратке сиједе косе који се против окупатора на једној од косовских барикада бори са упаљеном воштаницом у руци, чији пламен не може да угаси ни љути млаз демократије 21. вијека, оличеног у виду швапског бибер-спреја!
Фотографија на којој је забиљежен овај тренутак сурове косовске реалности, за кратко вријеме је обишла свијет и постала симбол борбе голоруког србског народа против најновије тираније и окупације. Одлучност овог Православног Србина који се на овај начин бори против тешког наоружања, оклопних возила, штитова, гас маски испод којих се само назиру љуте германске очи које сију мржњу, задивила је не само нас већ и све оне који су видјели ову фотографију. Интересантно је споменути да је фотографија, која је сво вријеме стајала на стаклу нашег аутомобила, изазвала велико занимање и самих окупаторских војника чији контролни пункт смо морали проћи- можда се неки од њих и препознао на фотографији у свом пропалом покушају гашења вјере и одлучности косовско-метохијских Срба. Име сиједог и одлучног брата Србина, косовско-метохијског крстоносца, пред сам пут нисмо знали али смо сазнали и то од њега самог: „Ја сам Радојица Мијачић од Велике Калудре“!
Пронашли смо га тамо гдје смо и очекивали, на његовом „радном“ мјесту, тамо гдје се врши света патриотска дужност, тамо гдје је данас прва линија одбране Косова и Метохије, Православља, србског имена, тамо гдје се брани Србија- на барикади, оној у Јагњеници! Брата Радојицу смо даривали домаћом шљивовицом, приглавцима и скромним новчаним прилогом – даром једног Бањалучанина.
Као и сваки пут, наше путешествије Немањиним и Душановим друмовима, искористили смо и за посјету бисерима нашег Православља, манастирима- Студеници, Дубоком Потоку и Грачаници, у којима смо присуствовали Светим Литургијама и причестили се Светим Христовим Тајнама.
Вратили смо се срећни и усхићени што смо малу мисију малог човјека, на корист и радост роду, успјешно извршили.
Извршили су је они који живе Косовом, Метохијом, Лазаровим завјетом. Нека је вјечна слава и хвала Господу и Спасу нашем Исусу Христу!